Bronzani Slon, roman Milana Filipovića je napisan u proleće 2000. godine, a objavljen dve godine kasnije. Svoje elektronsko izdanje u obliku PDF dokumenta dočekao je pre nekoliko dana.
Priča je kriminalistička a dešava se u jednoj od bezbroj paralelnih stvarnosti koje postoje uporedo sa onom koju smatramo jedinom.
Glavni likovi:
Nikola Pavlović, pisac dnevnika i glavni lik u romanu.
Danilo Pavlović, gospodar ostrva. Nikolin stariji brat.
Jennifer Wells, putnik kroz parallelne stvarnosti.
Carlos, senka.
Richard Duck, odbegli logoraš sa Aljaske. Multimilijarder.
Alice Highchurch, mlada Engleskinja. Izbeglica.
Charlotte Burton, starija rođaka Alice Highchurch.
Lara Connery, dama koja postoji iako ne postoji.
Tom Jeremis, holivudska filmska zvezda.
John Smith, rumunski režiser američkog porekla.
John McGuffin, američki konzul na Balkanu.
Justine McGuffin, Johnova mlada supruga.
Thelma Elfenbein, sekretarica američkog konzulata.
Sir Walter Hyde, irski bankar.
David Borman, legendarni danski detektiv.
Major Fraser, Bormanov dugogodišnji saradnik.
Relja Jović, inspektor policije.
Dr Frank Gerrow, lekar specijalista iz Hjustona i čuveni disident.
Radmila Kirić Kirić, inspektor policije
Slobodan S. Slobodan, eminentni novinar istraživač.
Recenzija:
Bronzani Slon, roman arhitekte Milana Filipovića, napisan u jednom dahu za svega četrdesetak dana izležavanja u ligeštulu pod suncobranom i uzgrednog pisanja, ostavlja na čitaoca upravo takav utisak.
Kriminalistički roman?
Da, dešava se ubistvo, postoji petnaest osumničenih ali nijedan dokaz. Jasno je da će se na kraju dilema ko je ubica razrešiti ali se to dešava na način koji, ma koliko bio logičan i proizilazio iz svega što se događalo tokom priče, sigurno nećete pogoditi. Kao što nećete pogoditi ni ko je ubica, ma koliko Vam to inače polazilo za rukom u kniževnosti, filmu, pozorištu, politici ili stvarom životu.
Ipak, ta kriminalističko-detektivska fabula je, da upotrebim frazu, samo okvir u kome se odvija događaj komplikujući se iz nivoa u nivo (roman je koncipiran kao video igra i podeljen je na nivoe), a ono što je počelo kao pomalo naivna priča, postaje sve bizarnije i luđe, da bi se pretvorilo u krešendo glorifikacije demokratije, politčke korektnosti, multikulturalnosti, ravnopravnosti i slobode štampe.
Autor sebi dozvoljava još i da, ne prezajući ni od ćega, ubacuje delove dijaloga i uvodi likove iz poznatih filmova, stripova i stvanog života u svoju priču kao i da se u jednom trenutku sam smešta u središte dešavanja.
Uzgred, Filipoviću ni sve ovo nije bilo dovoljno nego je svojevremeno odbio i da se roman lektoriše pre štampanja, uz objašnjenje da je napisan u jednoj od paralelnoj stvarnosti u kojoj važe drugačija pravila, pa i pravopisa, kao i gramatike.
Slobodan S. Slobodan, Beograd, januar 2016.
Podrška: Dragan Janković
